Култура

Културни живот, па према томе и културна историја Александровца имали би, у кондиционалном смислу, своје танке почетке у двема деценијама крајем деветнаестог века, када се, постепено, и на темељима школског система и школске зграде, у којој су се најчешће на светосавским забавама, окупљали ђаци, учитељи, грађани и сељани мале вароши и околине. Иако скрајнут, без директних саобраћајних веза са Крушевцем, па потом Београдом, Александровац уз све бројније школске нараштаје, добија новине, публикације, повеље и хералдику, а деведесетих година и прву књижару, у колонијалној радњи Николе Милосављевића Џамбаса. Популарна књига, романтичарског садржаја, улази у све трговачке и занатлијске куће, а Народна библиотека, званично, отвара своја врата, убрзо после легализације Александровца.

Од краја прошлог столећа, до Балканских ратова и Првог светског, поред све виталнијег просветног живота града и околине, брже и организованије расте и грана се културни живот. Трговачке и занатлијске забаве, имају карактер културног садржаја и уметничких детаља, а студенти и официри, пореклом из Жупе, доносе и позоришне, књижевне, па чак и филмске сензације. Народне радиности и вештине (ћилимарство, резбарство, клесарство, итд) доживљавају и приватну и друштвену презентацију. Савремена, већ узнапредовала архитектура и грађевинарство улепшавају и витализују град, а престонички „имиџ“ представља здање поп Марка Богдановића, у којој је данас богат археолошки и етнолошки материјал.

Између два Светска рата расте број приватних библиотека, а Српска књижевна задруга, матица српског народа, има близу сто претплатника. Поред Народне, оснива се и брзо увећава књижевним фондом, Школска библиотека. Здравствено просвећивање и оснивања Пољопривредне школе и Раденичке, негују и обликују културно-просветне манифестације преданог и достојног рада стотине грађана блиских магистрали народне културе и стваралаштва. Иако без континуитета, Аматерско позориште у Александровцу обрадује грађане са четири или пет представа годишње. Биоскоп „Браће Симића“, од тридесете године, приказује најновије, најпре неме филмове са „циганском музиком“, из Кожетина, а потом звучне који у мали градић, наоко „богу иза леђа“ доводи једну Грету Гарбо, Мориса Шевалијеа, Тревор Хауарда, Рамон Новара, младу Бет Дејвис, Клерк Гебла…

Просветни, привредни, културни и забавни живот Александровца има све веће и светлије место у медијима, онога времена и већ узнапредовале технике. Станислав Винавер 1926. пролази кроз мали град или престоницу Жупе, и записује уметничку репортажу, а Вељко Милићевић, уредник „Политике“ у путопису „Путовање кроз Србију“ посвећује путописни есеј о чудесном виноградарском амфитеатру око кожетинске цркве. Уметнички и просветни живот посебно, подвижнички, и организовано воде легендарни учитељи Милутин и Јованка Андрејић. Њима се придружују студенти нашег порекла, чиновници, свештеници, занатлије, да би приличили свечаности, припремали позоришне представе, и развијали занимање за сликарство, са раскошним „наивистичким“ мотивима. Све чешће Александровац посећују књижарски аквизитери, који одлазе из вароши трљајући руке, јер су, за кратко време, распродали све књиге светске и домаће класичне књижевности. Поред конвенционалних „забава“, културно-уметничких светковина, одржавају се балови и фолклорни спектакли. Године 193x. за Мис Врњачке бање и Србије, проглашена је лепотица из Александровца, Каја Поповић, док је прва пратиља такође из Александровца, Лиља Петровић.

Године окупације 1941.-1945. при Црвеном крсту, делује углавном студентског састава Аматерско позориште, које, у кафанским салама игра Нушићеве комедије и „писрбе“ као што су „Сеоски лола“ и „Девојачка клетва“. Првих месеци ослобођења готово из ноћи у ноћ, Културна екипа Групе корпуса Пека Дапчевића, изводи шарене и комбиноване програме, са скечевима, призорима из борбе и фолклорним „хепенинзима“. У центру града се поставља широко филмско платно, тако да се најчешће приказују совјетски ратни филмови, и наши, тек уприличени домаћи документарци. Убрзо културни живот замире, заостаје, да би се прави полет осетио шездесетих када почиње велика изградња и процват укупног живота и берићетног стандарда. Обнавља се рад Народне библиотеке и Аматерског позоришта, коме ће десетак сезона, непорециви обол давати и Др Милан Милошевић Жаре и Живота Бекрић и Милосав Мирковић-Буца. Са прерастањем Осмогодишње школе у Гимназију, и са Пољопривредном средном школом, увећава се наставнички кадар, који свесрдно учествује у културном и забавном животу Александровца и Жупе.

Са изградњом и отварањем Дома културе, најзад, сви облици културног живота и уметничке продукције добијају широко и функционално место. И манифестација „Жупска берба“ реморкира занимљиве и посећене манифестације: позоришне, сликарске, фолклорне, забавне, а филмови се приказују током целе недеље.

Александровац постаје сустваралачка арена уметника из Београда, Крушевца, Краљева, Крагујевца. На књижевним вечерима гостују: Душан Матић, Танасије Младеновић, Мира Алечковић, Десанка Максимовић, Стеван Раичковић, Милић од Мачве, а Књижевни клуб окупља све млађе песнике и песникиње. Завичајни музеј добија достојну зграду легендарног историчара, истраживача, етнолога и неимара музејске културе у Жупи, професора Милослава Бонџића. Музеј успоставља творачке везе са Српском академијом наука и уметности, које кулминирају Симпозијумом, тродневним, о прослави Осам векова Жупе Расине са репрезентативним дизајном који је свеколико украсио град.

Из недара народне, рустикалне, „наивистичке“ продукције израстају врсни, особени уметници, превазиђеног локалног значаја, сликар јапанске технике Сава Пољански, и вајар-рустик Станислав Павловић-Шуки. Ива Кнежевић, грађанин неколиких дарова отвара галерију „Свети Лука“, излажући и сам своја уља и цртеже, са мотивима из жупских пољана и старе александровачке чаршије. Архаичном забавном животу такозваних „Забава“ сада најчешће доприносе Ловачко удружење и Шоферски сталеж, а фестивал фолклорних ансамбала из Србије, Бугарске, Румуније, Русије, одржава се сваке године у месецу септембру.

Print Friendly, PDF & Email